Легенда о Вилиндару

Легенда каже да је у селу живео момак, сиромашан, који имаше само болешљиву мајку. Обзиром да су се све девојке његових година из села поудале, он остаде нежења. Мајка га заклињаше да себи нађе брачну сапутницу која ће му продужити пород, а њој нејакој бити помоћ и кћер којој ће предати домаћинство. Младић је дуго тражио по околним селима и све докле је добар глас о њему стигао, али је већ био изгубио сваку наду. Све док једне зоре није кренуо да забаци мреже и ухвати нешто рибе за себе и мајку. Тог раног јутра, док је сунце тек провиривало иза Гледићких планина, затече крај Мораве виле које су у игри и смеху, дочекале зору заспавши у најскровитијем врбаку, на једном завијутку реке. Дуго их је посматрао и дивио се њиховој нестварној лепоти.А, онда, донесе одлуку и забаци мрежу. Мрежа засече свежи јутарњи ваздух и паде на једну од вила. Оштри конопци мреже прекрише најлепшу од њих, дубоко уснулу.Одведе вилу кући, на радост своје мајке, али уз скривену стрепњу хоће ли је моћи задржати. А она, ухваћена и заробљена, по дану изгуби своје натприродне моћи.У следећој години вила изроди близанце, Вида и Виду, али ни то је није утешило нити јој поможе да заволи живот уз свог мужа, међу сељанима који су је увек са подозрењем и страхом одмеравали. Она настави да тугује и оплакује своју судбу свакодневно, јер јој је срце вазда тежило да се врати у чаробни свет њених сестара. Њен муж је гледао како свакодневно копни и тугује. Једнога дана је запита шта би највише волела да јој поклони да би је усрећио. Она се загледа дубоко у своје срце и упркос љубави за своју децу и мужа кога је заволела и поштовала, јер је био пажљив и увиђаван према њој, затражи му слободу. Све његове стрепње су се оствариле и он схвати да никад неће моћи да је задржи. Убрзо након њиховог разговора сељаци пронеше гласине да се многе смрти и несреће дешавају због ње, виле. Како су они тврдили, ко се њој није умилио и свидео она је на њега бацала чини, све док се тај не би разболео. А у то време владала је Светом једна опака болест и вртоглаво ширила смрт. Сељани, неуки и преплашени, сву кривицу свалише на вилу. Прошири се та вест као пожар и по селима околним. До вилиног мужа допре глас о томе и он, тешка срца, донесе судбоносну одлуку да је врати у њен род. Пред свитање наредног дана он своју жену, мајку своје деце, испрати у тузи и стрепњи до обале Мораве. Вила дозва своје сестре које из вртлога набујале Мораве дођоше по њу. Опраштајући се од свог мужа доведе га до великог камена на обали. Тада му обећа да ће тај камен увек бити место њиховог сусретања. И још му рече да и он и њихова деца, када год буду имали неку муку, тугу и терет у животу дођу и исплачу се на том месту, а она ће им притећи у помоћ.Камен прозваше Вилиндар. И данас људи из Поморавља, који знају за ову легенду, дођу кришом у раним јутарњим сатима до Вилиндар камена и затраже помоћ. Многи сведоче да су им се управо овде изречене жеље испуниле, ране зацелиле и муке олакшале.